politika

Za početnike: anarhizam, vrste anarhizma i anarhisti

Početnici koji se zanimaju za anarhizam će prvo potražiti reč anarhizam na search vebsajtovima kao što je google, duckduckgo i slično. duckduckgo search isto kao i google kad tražiš pojam anarhizam ne izbacuje moj sajt uopšte osim ako ne upišeš tačan domen sajta, to je zato što moji sajtovi postoje tek 2 meseca a hrvatski sajtovi postoje 15 godina, google je malo bolji od drugih, prvo idu sprski mediji koji su objavili članke o anarnhizmu, tu su i hrvatski vebsajtovi i youtube na engleskom na pojam anarhizam, onda idu nevladine organizacije koje su objavile neku anarhističku knjigu, pa zatim knjižare koje prodaju anarhistike knjige. Nema ni traga ni glasa od sajtova koji pripadaju srpskim anarhistima, da početnici saznaju iz prve ruke šta je anarhizam a ne da čitaju tudje interpretacije. Zato sam rešio da napišem članak Šta je anarhizam, koje vrste anarhizma postoje a samim tim postoje i razne vrste anarhista. Ja se ne svrstavam nigde, volim generalni anarhizam, smatram da ako ljudi izaberu jednun vrstu anarhizma koju najviše vole, bave se tim temama i zaborave da se bore protiv države i kapitalizma. Na primer anarho feministkinje se bave rodnim odnosima i ukidanjem moći izmedju muškaraca i žena, bave se feministčkim temama i ne bore se protiv države. Tako je i sa drugim anarhistima.

Neću da kopiram definicije sa drugih mesta, intelektualnci komplikuju stvari sa svojim definicijama, za mene, anarhizam je najkraće rečeno ideja o društvu bez vlasti čoveka nad čovekom i bez ekonomske eksploatacije. Iako neki anarhisti ne vole ideologiju, za mene je anarhizam politička filozofija i ideologija zato što se bavi time kako društvo treba da bude organizovano. Čim se bavi društvom, jasno je da anarhizam nije društvo bez pravila i organizacije. Bez vlasti čoveka nad čovekom znači bez države i državnih organa i samim tim bez represije, ali takodje i bez vlasti muškarca nad ženom i uopšte u medjuljdskim odnosima. Dakle, anarhisti treba da rade na sebi da bi sprovodili slobodu u svakodnevnom životu a ne samo da se bore protiv države to jest vlasti, bitna je praksa a ne samo teorija ako nije tako onda nismo ništa drugačiji od kapitalista. Bez ekonomske eksploatacije znači da je anarhizam društvo bez kapitalizma, nadničarenja, bez firmi koje daju radnicima mrvicu profita a vlasnik firme uzme ceo profit za sebe, dakle želimo društvo gde čovek neće da eksploatiše druge ljude da bi imao više u svom životu, anarhizam je društvo u kome su ljudi ekonomski ravnopravni to znači da i direktor i čistačica rade za istu platu ako postoji novac a ako se ukine nivac, ljudi rade za društvo a društvo im daje proizvode u skladu sa potrebama. To znači da bi u anarhizmu radio koliko možeš i dobijao bi od društva ono što ti treba ili bi dobijo platu ravnopravno kao i drugi ljudi i sa tim novcem bi mogao da kupiš šta ti treba. Ne bi postojala proizvodnja za bogate kupce i za siromašne kupce kao u kapitalizmu, proizvodili bi se samo kvaliteni proizvodi. Ne bi postojao prevarantski marketing da ti uvale govno kao avion da te ubede da kupiš proizvod, ne bi plaćao školovanje ni doktora i lečenje, ne bi postojale famaceutske kompanije koje podmićuju doktore da ti uvale njihove lekove, da ne navodim dalje, kapitalizam se razvio do nivoa perverzije radi stvaranja profita, na lokalnom i medjunarodnom nivou. Ako ti je život sranje u kapitalizmu, a u Srbiji je očigledno sranje većini ljudi, treba prvo da pročitaš anarhističku kritiku kapitalizma, države i crkve, zatim treba da čitaš kakvo bi bilo anarhističko društvo i ako ti se to svidi, onda treba da nadješ anarhiste u svom gradu da se zajedno borite za stvaranje anarhističkog društva. Ako nema anarhista u tvom gradu, nadji ljude koji se bore za bolje društvo, na primer za ekologiju, protiv zagadjenja, i bori se zajedno sa njima, uči ih šta je anarhizam a postoji i ekološki anarhizam, i probaj da objasniš ljudima da će uvek biti zagadjenja od strane gramzivih kapitalista sve dok ne ukinemo kapitalizam.

U svakom slučaju, anarhizam je društvo bez nasilja ali anarhisti smatraju da bez nasilja nije moguće ukinuti državu i kapitalizam, političari i kapitalisti nikad neće dozvoliti ukidanje svojih privilegija i bogatog života, koristiće tajnu službu, polciju, vojsku, zatvore, jednom rečju represiju protiv svakog ko nije kapitalista a posebno protiv revolucinara. Uprkos takvoj stvarnosti, mnogi anarhisti ne koriste nasilje, pogotovo u zapadnoj evropi gde imaju lep život i nisu brutalno eksploatisani kao ljudi u siromašnim zemljama. Anarhizam kao ideju propagiraju kolektivni anarhisti koji žele da podstaknu mase na revoluciju, pa moraju da se prilagode ljudima koji žele promene bez nasilja, nasilje koriste insurekcionistički anarhisti, takodje i individualni anarhisti, njih boli dupe za narod i revoluciju i neće da čekaju na revoluciju, iz njihovih redova se desi jednom u deset godina da se regrutuju gerilci koji koriste oružje i eksploziv protiv kapitalista i predstavnika države. Takvi anarhisti ne postoje svuda, u celoj Evropi samo u par država postoje insurekcionistički anarhisti koji napadaju imovinu banaka i kapitalista, a anarhistička gerila koja koristi oružje je zadnji put postojala u Grčkoj i Italiji od 2001 do 2018 godine (revolutionary struggle, conspiracy cells of fire u Grčkoj i FAI u Italiji). Kao što rekoh, većina anarhista ne želi da napada državu i kapitaliste, žele da šire ideju anarhizma, ako živiš u Beogradu možeš naći anarhiste, ako se preseliš u zapadnu Evropu ima mnogo više anarhista, anarhisti zauzimaju napuštene kuće da bi zajedno živeli bez hijerarhije i vlasti čoveka nad čovekom, u slobodnoj zajednici, ali političari šalju policiju da ukinu sve što nije kapitalizam. Ako postaneš anarhista budi spreman na represiju čak i ako ništa ne radiš protiv kapitalizma, ako protestvuješ nazvaće te teroristom, špijuniraće te i hapsiće te, a ako koristiš oružje onda možeš dobiti preko 20 godina zatvora. Da se vratim na ideju anarhizma, ja ne volim da biram ni jednu granu anarhizma ali postoje razne vrste anarhizma za razne ljude koji vole više da se bave onim što oni smatraju da je bitno. Pošto je Srbija meta kapitalista koji žele radicima da daju manju platu da bi oni više profitirali, ne daju nam plate kao u Evropi, prvo ću da pomenem anarho-sindikalizam koji postoji 100 godina. U Beogradu anarho-sindikalistička inicijativa je jedina grupa koja deluje 25 godina, svi ostali anarhisti su prestali da budu politički aktivni.

Anarho-sindikalizam je ideja ukidanja države i kapitalizma ali pomoću radničke revolucije a kada se ukine država onda treba organizovati anarhistiko društvo tako da se ovi filozofi bave i objašnjavanjem revolucije i objašnjavanjem svega što je povezano za organizovanje radnika, stvaranje radničke revolucije i organizovanja proizvodnje u anarhističkom društvu, samim tim, ova vrsta anarhizma uključuje u sebe kolektivistički anarhizam i anarhistički komunizam. Anarho-sindikalisti se takodje bave i studentskim organizovanjem. Beogradski anarho-sindikalisti koriste fejsbuk pa možeš tamo da ih nadješ, kod njih možeš dobiti i besplatno knjige da čitaš, na primer Rudolf Rocker Anarchosyndicalism, a možeš naći knjige poznatih anarho filozofa na našem jeziku i u narodnoj biblioteci i na fakultetima. Ja sam takodje objavio onlajn anarhističku biblioteku pa pronadji tekstove koji te zanimaju: Kropotkin – sindikalizam i anarhizam, Emil Puže – Osnove sindikalizma. Preporučujem ti takodje i knjigu od Berkmana gde objašnjava mnoge teme za početnike: Aleksandar Berkman: Šta je to komunistički anarhizam? Što se tiče Anarhokapitalizma ta ideja nema veze sa anarhizmom jer ne ukida kapitalizam već samo državu. To je ideja da će kapitalisti da budu dobri ako nema državnih ograničenja a to je čista zabluda, ne postoji dobra ekploatacija naroda i bez države kapitalisti bi imali privatnu policiju i vojsku i oni bi bili praktično vlast umesto države. Oni razlikuju kapitalizam slobodnog tržišta – temeljenog na mirnoj dobrovoljnoj razmeni- od „državnog kapitalizma“, dobrovoljni tržištu procesi bi rezultirali u delovanju socijalnih institucija kao što su policija, obranu i infrastruktura kroz takmičenje konkurentnih preduzeća, dobrotvornih organizacija i građanskih udruženja koja bi preuzela funkciju države. U svakom slučaju, kapitalističko zaljudjivanje, iz anarhokapitalizma se razvio i kripto-anarhizam, po meni kripto anarhisti žele slobodu u kapitalizmu da bi se obogatili, očigledno žele trgovinu bez kontrole da bi postali bogati, kritpo valute kao što je bitcoin su špekulativne valute a to znači kapitalističke, kao trgovina na berzi, bogataši se igraju sa parama i ulažu u akcije na berzi, berza je igraonica za milijardere, kripto valute služe da ih kupiš da bi se obogatio usled promene vrednosti. 2010 godine bitcoin je vredeo 2 dolara, onda je skočio na 100 pa na 800 dolara, za dve godine kapitalisti su mogli da profitiraju ako su kupili gomilu bitcoina, zatim je flukturirao mesecima na 1800 dolara pa na 3500 oko 2019 godine a danas jedan bitcoin vredi preko 97 000 dolara. Možeš da misliš koliko para su zaradili kapitalisti koji su kupili 100 000 bitcoina za 2 dolara.

70-tih godina prošlog veka, razvile su se ekološke i feminističke grupe tako da je došlo do stvaranja i ekološkog zelenog anarhizma i anarho-feminizma. Ipak ekologijom i rodnim odnosima se ne bavi toliko veliki broj ljudi u narodu kao ekonomijom i radničkim platama, zato će ekolozi i feministi uvek biti male grupe specijalizovane za tu oblast, a kao anarhisti imaju popularnost u zapadnoj evropi gde ljudi imaju dobru platu pa se bave ekologijom. Na primer Nemci se dosta zanimaju za ekologiju i postoje ekološki anarhisti koji napadaju kapitalističke firme zato što zagadjuju okolinu i finansiraju političare. Na primer Ende Gaelende imaju preko 50 grupa u Nemačkoj i protestvuju i napadaju kapitalistike firme na ekološkoj osnovi. Ekološki anarhistički teoretičari kritikuju klasične anarhiste jer su se vezali za levičarstvo i radničku klasu, osim toga, iz zelenog anarhizma su se rodili anarho-primitivisti koji su protiv civilizacije, tehnologije, masovne proizvodnje, gradova, itd. Najpoznatiji teoretičar anarho-pritimitivizma je John Zerzan i Aleksa sa Novog Beograda je objavio oko 20 tekstova Zerzana u svojoj onlajn biblioteci. Klasični anarhisti smatraju da tehnologija nije loša već kapitalizam koji koristi tehnologiju za eksploataciju i profit i ukidanjem kapitalizma tehnologija bi služila razvoju društva bez štete za planetu. U svakom slučaju, nisu svi zeleni anarhisti primitivisti. Najpoznatiji ekološki anarhista je Muray Bookchin koji je umro 2006 godine u 85toj godini ali je napisao dosta knjiga i osnovao je Institut za socijalnu ekologiju u Americi 1974 godine koji i danas uči ljude ekologiji i kako da se organizuju. Takođe je bio profesor socijalne ekologije na Ramapo koledžu u Nju Džerziju. U svojoj poslednjoj knjizi 1996 godine Social Anarchysm or Lifestyle Anarchism kritikovao je anarho-primitiviste i upozorio je da anarhistički pokret može da oslabi zbog individualizma. Bukčinova baba je bila revolucionarka pa je pobegla iz Rusije u Ameriku i majka mu je bila komunistkinja i već sa 9 godina je postao pionir komunista, ali se distancirao od komunista kad su pobili anarhiste u Španiji 1937 godine. Odustao je od radničke klase i posvetio se ljudima koje zanima ekologija i smatrao je da hijerarhija neće nestati ukidanjem države i da moramo da se borimo protiv hijerarhije u društvu. Suočeni sa propadanjem planete, postaje bespredmetno govoriti o borbi oko sredstava za proizvodnju. Celi ljudski rod se mora suočiti sa sistemom koji ga vodi u propast, a ne radi se samo o odnosu kapitalista – nadničar, niti o odnosu država – pojedinac, već o hijerarhijskim odnosima u celini. Pod hijerarhijom podrazumeva kulturološki, tradicionalni i psihološki sistem poslušnosti i komandovanja koji se odnosi na dominaciju starijih nad mlađima, muškaraca nad ženama, gradova nad selima, jedne etničke grupe nad drugom, uma nad telom. Hijerarhija nije samo socijalna kategorija već stanje svesti. Ja se slažem sa tim da ukidanje države nije dovoljno već moramo ukinuti hijerariju svuda, Srbija je partijarhalno konzervativno društvo gde mladi i žene odrastaju i žive pod represijom i anarhisti moraju da se bore protiv hijerarhije u medjuljudskim odnosima. Bukčin je razvio vlastitu teoriju nazvanu „ekologija oslobođenja“ u kojoj je ujedinio najbitnije elemente anarhizma i zelenih pokreta. Njegova teorija se temelji na kritici kapitalizma ali i totalitarnog socijalizma, a on nudi konfederaciju slobodnih pojedinaca i zajednica koja je moguća samo ako instinkt za slobodom nadjača instinkt za pokoravanjem. Uveren je da nije dovoljno boriti se samo za bolja ekološka rešenja već da treba ići na globalne promene na svim društvenim nivoima. Neke od njegovih knjiga koje možeš pročitati su: Limits of the City(1973), The Spanish Anarchists(1976), Toward an Ecological Society(1980), Ecology of Freedom(1982), From Urbanisation to Cities.

Anarhofeminizam je društvena teorija i praksa koja je nastala spojem anarhizma i feminizma. Ona, poput anarhizma, teži da ukine sve forme dominacije čoveka nad čovekom, a posebno stavlja naglasak na ukidanje dominacije muškarca nad ženom, u čemu se ogleda feministička komponenta, jer smatra da je tradicionalna anarhistička teorija propustila to da naglasi. Žele ukinuti patrijarhat, u smislu dominacije muškaraca nad ženama, koji smatraju osnovnom vrstom ugnjetavanja, koja se provlači kroz sve sfere. Takođe su za ukidanje nuklearne porodice, koju smatraju ekonomskom bazom kapitalizma. Tvrde da je feminizam anarhistički po svojoj teoriji i praksi, koja se ogleda u odbacivanju autoriteta, hijerarhije i vođstva. Pa čak i da ide korak dalje od anarhizma, jer pokazuje, da je pravo lice autoriteta, hijerarhije i vođstva, struktura muške moći. Mnoge anarhofeministkinje su posebno kritične prema instituciji braka. Na primer, Ema Goldman je živela mnogo pre savremenih feministkinja, umrla 1940 godine, držala je govore na radničkim protestima, propagirala je političko nasilje i slobodnu ljubav, ona je tvrdila da je brak isključivo ekonomski sporazum i da žena plaća za to sa svojim imenom, privatnošću, samopoštovanjem, a na kraju i vlastitim životom. Godine 1897, napisala je: „Zahtevam nezavisnost žene, njeno pravo da se izdržava; da živi za sebe; da voli koga hoće, ili koliko hoće. Zahtevam slobodu za oba pola, slobodu delovanja, slobodu u ljubavi i slobodi u materinstvu“. Pošto anarho-feministkinje preferiraju rodne odnose kažu da žele uništenje trostrane dominacije patrijahata, države i kapitala. U svakom slučaju drugi anarhisti ne odbijaju anarho-feministkinje i ne smatraju da zapostavljaju rodne odnose kad se bore za ukidanje države ali ja mogu da kažem moje mišljenje, zato što se koncentrišu na rodne odnose mnoge od njih provode vreme sa mejnstrim feministkinjama umesto sa anarhistima i onda sprovode mejnstrim gluposti na skupovima za anarhiste, kad sam bio u Berlinu na skupu anarhista iz cele Nemačke 2004 godine, ladno zabranjuju muškarcima da prisustvuju svim njihovim radionicama samo zato što su muškarci i tamo gde su bili njihovi šatori napisali su zabranjeno za muškarce. To je za mene matrijarhat umesto patrijarhata, dominacija žena i to su mejnstrim feminističke gluposti, mejnstrim feministkinje ne samo da žele ravnopravnost sa muškarcima već hvale žene koje su uspešne u kapitalističkom biznisu, nisu protiv kapitalizma i žele da žene budu u vlasti zajedno sa muškarcima. U svakom slučaju, muški anarhisti se ne bune jer žele da podrže ženske anarhistkinje, one su naše, ali ja mislim da revolcionari moraju da budu otvoreni za diskusije i kritiku a ne samo da očekuju podršku. Na žalost muškarci hoće da budu fini prema ženama čak i ako žene diskriminišu muškarce, smatram da svako treba da ima pristup radionicama i predavanjima bez obzira šta ima medju nogama, sve ostalo je diskriminacija. Iako ne volim sve anarho-feministkinje smatram da anarhisti treba da se obrazuju u vezi rodnih odnosa, seksualnosti i slobodne ljubavi jer ako želimo slobodu medju ljudima, onda žena nija naša svojina i ne smemo biti ljubomorni i posesivni, moramo da podržimo žene da same donose odluke i da budu slobodne da vole onoliko muškaraca koliko žele, nema razloga da praviš probleme ako tvoja ženska hoće seks sa drugim muškarcem a ne samo sa tobom, ako ima seks sa drugim, ne znači da nema osećanja za tebe. Ako želiš da pročitaš više o slobodnoj ljubavi i rodnim odnosima, pročitaj tekst koji sam napisao još 2007 godine i jednu knjigu: Slobodna ljubav versus monogamija, dobra knjiga na engleskom: Queering Anarchism – Addressing and Undressing Power and Desire

Insurekcionistički (pobunjenički, ustanički) anarhizam je kao teoretski koncept nastao 1980-ih godina i smatra se jednim od ogranaka anarhizma i sama reč insurekcija znači oružani ustanak. Najpoznatiji teoretičar insurekcionizma je Alfredo Bonano, umro je 2023 godine u Trstu, Italija. Ali je bitno pomenuti da su i Malatesta u Bakunjin davne 1870 godine želeli radničke ili anarhističke oružane grupe protiv kapitalista i državnih organa. Da se vratim na moderno doba, insurekcionistički anarhizam je revolucionarna teorija i tendencija unutar anarhističkog pokreta koja naglašava ustanak kao revolucionarnu praksu. Kritičan je prema formalnim organizacijama kao što su radnički sindikati i federacije koje se zasnivaju na političkom programu i periodičnim kongresima. Umesto toga, ustanički anarhisti zagovaraju neformalnu organizaciju i organizaciju malih grupa zasnovanu na afinitetima. Ustanički anarhisti smatraju da treba da napaduju, da imaju svakodnevni klasni sukob a ne da čekaju revoluciju 100 godina i odbijaju da pregovaraju ili prave kompromis sa klasnim neprijateljima. Individualne želje su centralne za insurekcionizam, ali ne u negativnom smislu: „Želja za individualnim samoopredeljenjem i samoostvarenjem vodi ka neophodnosti klasne analize i klasne borbe“. Većina insurekcionističkih anarhista napada kapitalističku imovinu, pale automobile pandura i vojske, napadaju banke, pomažu političkim zatvornicima, i jednom u deset godina iz njihovih grupa se stvori anarho gerila koja koristi oružje i eksploziv protiv političara i kapitalista. Ustanički anarhisti postoje najviše u Grčkoj, zatim u Italiji, a ima ih i u Francuskoj i Nemačkoj. Grci i Čileanci su dobro povezani, u Čileu ima više od 10 anarhističkih gerilskih grupa. Italijanski anarhisti su još 80tih počeli sa napadima na imovinu, telekomunikacije i železnicu, a 90tih su prešli na bombaške napade a 2003 godine je stvorena gerilska grupa FAI (neformalna anarhistička organizacija) u Italiji, delovali su 10 godina i izveli 50 napada, oni su slali i pisma bombe po evropskoj uniji, na primer EU predsedniku Prodiju. Još 1977 godine Alfredo Bonano je objavio svoju knjigu Oružana radost (Armed Joy), koja je zagovarala kritiku rada, naglašavala osećaj radosti i zalagala se za upotrebu revolucionarnog nasilja. Bonanno je završio u zatvoru zbog objavljivanja ove knjige i italijanska država je naredila da se svi primerci unište. Kasnije je objavio još tekstova a takodje je i pljačkao banke sa drugim anarhistima. 8 decembra 2024 godine italijanski anarhisti organizuju jedan dan sećanja na Bonanna od 2:30 do 8:30 u gradu Carrara, razgovaraće o njegovom uticaju na anarhizam. Gomilu insurekcionističkih tekstova možeš naći u anarhističkoj bibloioteci: https://theanarchistlibrary.org/category/topic/insurrectionary a Bonannove tekstove na srpskom možeš naći ovde: https://anarhisticka-biblioteka.net/category/author/alfredo-m-bonanno ako želiš da čitaš njihove sajtove odnosno vesti, ima par linkova u mojoj Link sekciji na ovom sajtu.

Iz ovoga možeš da zaključiš da ima raznih anarhista isto kao što ima raznih vrsta anarhizma, ima i anarho pankera i drugih anarhista, bilo bi dobro da su podvrste, grane a ne vrste anarhizma ali je činjenica da teoretičari stvaraju novu vrstu anarhizma i odbacuju tradicionaoni anarhizam, time se razvodnjava zajednička borba za ukidanje države i kapitalizma. Intelektualci samo prave probleme sa svojim teorijama, samo pišu knjige i nikad neće napasti političare i kapitaliste. Činjenica je da se u Srbiji više ljudi zanima za politiku, ekonomiju i plate nego za ekologiju i rodne odnose, zato će ekološki anarhisti i anarho-feministkinje da budu male grupe ako se ne ujedine sa drugim anarhistima. U Evropi ljudi imaju dobre plate i žene su ravnopravne sa muškarcima, anarhisti tamo treba da se organizuju na osnovu borbe protiv imperijalizma, protiv rasističke politike, protiv uništavanja planete od strane kapitalista, protiv korporacija koje eksploatišu radnike na par kontinenata, protiv banaka i globalnog kapitalizma.