Država, kapitalizam, beskućnici, u Srbiji i na Zapadu
10.oktobar je Medjunarodni dan borbe protiv beskućništva, pa će i u Beogradu biti organizovan dogadjaj za ovaj dan.
Mreža za borbu protiv beskućništva organizuje ulični događaj “Niko bez hrane, niko bez krova, niko bez podrške”, program počinje 10 oktobra u 17 časova kod Akademskog platoa ispred Filozofskog fakulteta, muzičkim nastupom ženskih aktivistkinja Bubnjarke sa ulice, zatim sledi govor o beskućnicima pa Horkestar. Zatim će biti dokumentarni film Hotel dvojka i razgovor o filmu. Na kraju do 20:30h nastupa muzičar Dragan Vojvodić i DJ Bege Fank. Biće prisutne i druge grupe koje pomažu beskućnicima: Lice ulice (časopis), A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, PIN – Psychosocial Innovation Network, Klikaktiv – Centar za politiku (oni se bave i izbeglicama), Kuhinja solidarnosti iz Novog Sada, Caritas, Adra i Drumodrom, CK13 kuća iz Novog Sada. Ove grupe prave treninge za ljude koji žele da rade sa beskućnicima, šire vesti i bore se za beskućnike politički a Kuhinja solidarnosti i Drumodrom autobus konkretno pomažu beskućnicima deljenjem hrane, tuširanjem i slično.
Kuhinja solidarnosti je samoorganizovani aktivistički kolektiv koji priprema obroke utorkom i subotom ugroženim gradjanima. Oni su takodje pozvali ljude da dodju 10 oktobra u 18h u Omladinski centar CK13 u Novom Sadu, biće okupljanje: Želimo da ovim okupljanjem još jednom skrenemo pažnju na okolnosti u kojima žive osobe u situaciji beskućništva. Potrebno je da stalno podsećamo na to da zvanična politika za pomoć ovim ljudima praktično ne postoji, i da se pomoć države svodi svega na par prenoćišta i prihvatilišta. Ako želiš, možeš poslati donaciju, priprema se 400 obroka nedeljno i ima 68 volontera u Kuhinji solidarnosti.
325-9500700045352-36 (OTP banka)
Svrha uplate: Kuhinja solidarnosti NS
Primalac: Udruženje “Omladinski centar CK13”, Vojvode Bojovića 13, Novi Sad
Šifra plaćanja: 189 za uplate u kešu, 289 za uplate preko računa.
Samo u Beogradu živi najmanje 5.000 osoba u situaciji beskućništva a brojke rastu i u Novom Sadu i drugim gradovima u Vojvodini. Imaju problema da dodju do ličnih dokumenata, dobijanja novčane socijalne pomoći, pronalaženja legalnog zaposlenja, kao i pristupanju uslugama iz oblasti zdravstvene i socijalne zaštite. Dodatno, ovi ljudi su svakodnevno izloženi nasilju i stigmatizaciji.
Ima i onih koji su se rodili kao beskućnici, na primer Romi, i nisu nikad imali adresu ni ličnu kartu niti šansu da nadju posao. Ali za razliku od drugih beskućnika koji se nisu rodili kao beskućnici i spavaju u prolazima kod Zelenog venca i Terazija, Romi znaju da naprave sebi barake od dasaka i kartona i ne spavaju na ulici, ra razliku od drugih beskućnika koji su ostali sami, Romi žive kao porodica iako su beskućnici. I kada žele da dobiju narodnu kuhinju, obrok, obroke deli Crveni krst ali samo ljudima koji su dobili narodnu kuhinju od Centra za socijalno, a Centar pomaže samo ljudima koji imaju adresu na njihovoj opštini. Pošto beskućnici nemaju ličnu kartu ni adresu, ne mogu dobiti obrok u narodnoj kuhinji. To je situacija u Srbiji, takvu situaciju su napravili političari i Centar za socijalno.
U Beogradu je od 1973 godine postojao samo jedan kolektivni smeštaj za beskućnike gde može da stane 104 beskućnika, Prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj 226a. Ali centar je stvoren za starije ljude i samo privremeno, najduže 6 meseci, moraš da imaš uput beogradskog Centra za socijalno a to možeš imati samo ako imaš adresu u Beogradu.
Od 2023 godine Crveni krst je sa Beogradskim vlastima otvorio mesto za spavanje za 30 beskućnika kod autokomande u zimsko vreme do 31 marta, u ulici dr Milutina Ivkovića 2, radi od 8 uveče do 8 ujutru. Dnevni privremeni prihvatni centar za beskućnike u Lominoj ulici 17 otvoren je od 10 do 13 sati u zgradi gde je i Gradski centar za socijalni rad. Oktobra 2021 godine bio je otvoren i smeštaj za 20 ljudi u ulici Prote Mateje 36 na Vračaru tokom zime. Takodje, decembra 2020 godine, Crveni krst i grad Beograd su otvorili Centar za dnevni boravak na Dorćolu, u Solunskoj 14, ali i to mesto je radilo samo od 11-13 časova što je nedovoljno tokom zime.
U Beogradu postoji nekoliko beskućničkih naselja u kojima žive Romi i jedno od njih se nalazi u blizini Mostarske petlje, nedaleko od Beogradskog sajma. U jednoj baraci živi Darko Arsenović sa svojom suprugom: “Osam godina živim na ovom mestu. Dok nismo imali baraku, žena i ja smo spavali u šahtu mnogo puta. To je bio betonski šaht, imali smo ćebe i sunđer na kome smo spavali. Bilo nam je toplo i niko nas nije dirao. Sa nama je dole bilo još nekoliko porodica. Nakon toga šaht je zatrpan, neke porodice su se odselile. Dole je bilo vode, miševa, pacova. Ja sam umeo da ne spavam po celu noć i da čuvam suprugu da je pacovi ne ujedu, a ponekad je ona mene čuvala. Stalno su skakali po vodi, bili su ogromni i često smo ih čuli. To je bilo opasno, ali ipak, da šaht i dalje postoji, verovatno bismo još uvek spavali tamo, pošto je toplije nego u baraci u kojoj nema ni vode ni struje”.
Jedna od žena koje žive na ovom mestu je i Violeta (34) koja živi sa dvoje dece i bratom koji je invalid i teško se kreće.
“Teško se živi. Kada nismo imali baraku palili smo vatru ispod mosta. Nepokretan brat se godinu dana nije okupao jer nemamo uslove za to. Htela bih samo jednu kućicu i krov nad glavom za decu. Jedan sin mi ima tri godine, drugi sedam i svako jutro ga vodim u školu koja je nedaleko odavde. Snalazim se, ali živimo u bedi i siromaštvu”.
Deca iz romske populacije često dolaze iz socijalno i ekonomski depriviranih sredina, što stvara nejednake uslove za život. U romskoj populaciji je naročito visok rizik od osipanja dece iz škole, zato Adra pruža podršku u učenju deci od 1. do 6. razreda osnovne škole. Drumodrom je izjavio da je nedopustivo prinudno iseljenje koje je komunalna milicija sprovela 1. oktobra 2024 i time ugrozila živote šestoro ljudi – među kojima je i jednogodišnja beba. Uništene su barake ispod Mostarske petlje i iseljena dva romska domaćinstva, kojima nije ponudjen nikakav alternativni smeštaj. Iseljenje je sprovedeno bez ikakvog rešenja i prethodne najave. A11 je objavila da je tokom prethodnih nekoliko meseci Komunalna milicija u više navrata obilazila porodice i pretila im prinudnim iseljenjem, usmenim putem i bez ikakvog pisanog dokumenta. Ja bih dodao kao anarhista da je represija protiv siromašnih posledica diskriminacije u kapitalizmu, dobar si onoliko koliko stvaraš profit bogatima, ako si beskućnik, bićeš meta pandura.
Čak i kapitalistički Savet Evrope je izjavio da je ekonomska kriza odgovorna za beskućništvo pogotovo u zemljama tranzicije, tako da
priznaju da kapitalizam proizvodi ekonomske krize i siromaštvo odnosno beskućništvo. Evo šta kažu:
Aktuelnost formiranja fenomena beskućništva, čiji je osnovni kontekst siromaštvo, leži u današnjem vremenu destruktivne ekonomske krize, u celom svetu, a posebno u zemljama u tranziciji. Ekonomka kriza, ugrožava socijalno funkcionisanje države, a i podstiče rast siromaštva, i povećava rizike.
Dominirajuće društvene uzroke beskućništva potrebno je istorijski sagledati, i to kroz socijalno-ekonomsku podeljenost društva, na bogate i siromašne; preko raspodele rada, na zaposlene i nezaposlene; preko socijalno-bioloških uzroka, koji se odnose na sposobne i nesposobne za rad. Takođe, nužno je sagledati i političke, individualne i porodične faktore, i karakteristike koje pored ostalog obuhvataju porodične prilike ili invaliditeta. Beskućnici su marginalizovana društvena grupa u kapitalizmu jer nisi dobar ako ne stvaraš profit bogatima, a kako se beskućnici nalaze izvan kapitalističkog procesa raspodele rada, dobara i moći, zato su socijalno isključeni. Samim tim, zatvoreni su im kanali društvene pokretljivosti, usmereni su jedni na druge, formiraju sopstvenu subkulturu i funkcionišu u nekoj vrsti socijalne izolacije.
Jasno je da političare nije briga za beskućnike jer beskućnici nisu glasači, nemaju ličnu kartu i ne glasaju na izborima, a i političari i kapitalisti smatraju da si dobar samo ako proizvodiš profit bogatima, ako imaš posao u kapitalizmu. Zato organizacije koje pomažu beskućnicima i svi drugi koji se zanimaju za beskućnike, moraju da se bore za ukidanje države i kapitalizma ako žele da ukinu beskućništvo. U anarhizmu ljudi bi radili za društvo a društvo bi im davalo proizvode koji im trebaju, uključujućli mesto za stanovanje. Tako da ne bi bilo beskućnika. Beskućnici će postojati sve dok postoji kapitalizam i država.
I u anarhizmu bi se našli mnogi koji žele da putuju celog života i da upoznaju svet i ljude, a da ne rade ništa. I u anarhizmu bi bilo neuklopljenih ljudi ili ljudi kojima treba pomoć oko osnovnih stvari kao što je krov nad glavom, hrana, voda, medikamenti, itd. Anarhističko društvo se zasniva na solidarnosti i treba da pomogne onim članovima tog društva kojima je takva pomoć potrebna, bez obzira da li oni obavljaju neke radnje za društvo ili ne. I danas društvo proizvodi dovoljno ali sve završi u džepovima pojedinaca a pomoć za beskućnike je danas birokratska i neuskladjena sa potrebama individua.
Pošto sam bio 13 godina u 4 zapadnoevropske države, mogu da kažem nešto i o tamošnjem kapitalizmu i beskućništvu.
Na Zapadu su beskućnici domaći ljudi koji su zavisni od raznih droga, nezaposlene osobe, poneki invalid i stare osobe bez igde ikoga, a takodje i stranci i strankinje koji su obespravljeni od strane državnih istitutucija kojima rukovode desničari i navodni levičari (dakle, ljudi bez dokumenata, ljudi kojima preti deportacija nakon odbijenog zahteva za azil pa se kriju, kao i drugi stranci kao Rumuni koji su legalno došli u potragu za poslom ali ga nisu našli).
Dakle, beskućnici nisu samo osobe koje koriste razne droge, kao što se stvara propaganda da bi se odbranila vlast u kapitalizmu jer ljudi pitaju zašto vlast ne pomogne beskućnicima kad je zapad bogat, mediji prave propagandu da se problem beskućništva ne može rešiti iako država ima novac: “jer zavisnim osobama od droga nikad nije dosta novca”. Zavisne osobe su samo jedan deo beskućnika, problem je dublji, ima drugih ljudi koji su beskućnici a ne koriste droge.
Što se tiče beskućništva i kapitalizma u zapadnoj Evropi, ima dosta stranaca koji su beskućnici zbog rasističkih zakona koje su doneli desničarski političari da bi stvorili jeftinu stranu radnu snagu bogatašima koji daju pare političkim partijama. Dakle, na Zapadu postoji masa beskućnika Rumuna, Poljaka, Afrikanaca, i drugih, radi se o tome da rasisti veruju da samo “produktivni” deo društva treba da opstane a ostali treba da umru. Rasizam je stvoren od strane bogatih da bi imali jeftine robove, radnike, zato finansiraju političke partije koje donose zakone protiv stranaca. Glavni razlog postojanja rasizma je ekonomski profit za bogate, u skladu sa tim i tajna služba špijunira one koji ne stvaraju profit bogatašima, poistovećuju bogataše i društvo pa koriste argumente tipa: “treba proterati svakog ko ne doprinosi društvu”, u prevodu: treba proterati svakog ko ne stvara profit bogatašima. Tako pravdaju svoj rasizam.
I na Zapadu što se tiče domaćih beskućnika koji nisu stranci, bez obzira što ima gomila organizacija koje pomažu ljudima, i dobijaju debele pare od države, oni pomažu kako oni žele a ne kako je ljudima, a pogotovo pojedincu i pojedinki, potrebno. Dakle, bez obzira da li se radi o Crvenom krstu, ili o nekim udruženjima koje doniraju crkve, opština i privatne osobe, po pravilu su te organizacije birokratske i daleko od potreba ljudi koji su beskućnici. Meni su danski beskućnici rekli da će radije da spavaju na ulici nego da dobiju sobu
od centra za socijalno zato što ti uvedu milion pravila kad ti daju sobu.
Da kažem nešto o: Isključenosti iz društva
Srednja klasa se očigledno ne druži sa beskućnicima i to je diskriminacija na materijalnoj osnovi. Svako mašta da dođe do prijatelja/muža/žene sa ferarijem, jer će od toga imati neke koristi ali niko ne želi da stvara prijateljstva sa beskućnicima. Čak i da želi, to nije tako lako jer je zabava komercijalizovana a beskućnici nemaju novac za izlaske tamo gde izlazi srednja klasa. Tako su beskućnici, direktno i indirektno, odbačeni od strane većinskog dela društva i takvu situaciju je nemoguće promeniti bez ukidanja kapitalizma. Promena u tom smislu se može postići tek sa uništenjem postojećeg sistema, sa ekonomskim izjednačavanjem ljudi. Težnje srednje klase za snalaženjem, se ipak ne mogu osuditi jer se danas bolji posao, ili bilo kakav, nalazi preko „veze” tako da nije čudno da se ljudi trude da steknu prijateljstva sa
bogatima. Ne treba zaboraviti da je u kapitalizmu čovek čoveku vuk, da se kapitalizam i privatna svojina zasnivaju na kučećem načinu razmišljanja (av-av, ovo je moja teritorija, ko ti je dozvolio da se tuda šetaš?). Sve to dovodi i do materijalističke diskriminacije, gledanje na siromašne kao na „ljude niže vrednosti”. Sve dok postoji kapitalizam, postojaće i diskriminacija. Čak je to i otvorena kapitalistička ideologija: uspešnima (sposobnima) blagostanje, neuspešnima (nesposobnima) ništa. To stvaranje „vrednije klase ljudi” nije ništa drugo do diskriminacija. Time se vrši pritisak na ljude da postanu karijeristi ili će doživeti siromaštvo. A karijera se dobija od bogatih tako da se time obezbeđuje ulizivanje i poslušnost prema šefu, menadžeru, bogatašu-vlasniku… Tako se može reći da su beskućnici i ostali siromasi neuspešni u ulizivanju i uklapanju u hijerarhiju. U svakom slučaju, danas je teško da srednja klasa uključi u sebe beskućnike, tako da će beskućnici ostati izolovani sve dok se ne postigne ekonomska ravnopravnost među ljudima, dok se ne ukine kapitalizam.
Ja smatram da ne treba idealizovati beskućnike, ima među njima i nacionalista i patriota, iako je smešno da podržavaju vlast odnosno one koji su ih odbacili. Zato nemoj da te čudi ako beskućnici neće da se bore protiv vlasti i kapitalizma. Može se reći da su jedino skvoteri, ako je među njima neko zaista beskućnik, politički svesni beskućnici. Ostali su manje više, kao i ostali ljudi, produkti postojećeg sistema. U Latinskoj Americi postoje organizovani beskućnici, na primer „Pokret bezemljaša” u Brazilu. U ostalim delovima sveta, koliko je meni poznato, nema politički organizovanih beskućnika. Mislim da političko aktiviranje nije lako, ljudi se osećaju bespomoćni kao pojedinci protiv sistema i to je već kompleksniji problem: kako pokrenuti siromašne da se politički organizuju?
Snalaženje za novac
Svako može da filozofira, ali kada je čovek gladan, nema morala, čak se gubi i ljudsko dostojanstvo. Stomak se mora popuniti, na bilo koji način. Neki beskućnici kradu, neki prodaju drogu, neki prose na ulici, neki prodaju novine za beskućnike po Evropi, neki su recikleri (sakupljanje sirovina: flaša, kablova, gvožđa… bilo čega što se može razmeniti za novac), neki uzimaju socijalnu pomoć, itd. Svako se snalazi kako zna da bi preživeo. Moralisanje od strane onih koji nisu u takvoj poziciji, je jednostavno suvišno i licemerno. Jedino što meni lično smeta, je kad siromah krade od siromaha. Ali, na kraju se i takva stvar mora prihvatiti kao realnost.
Dodatak
S obzirom da kapitalizam neguje materijalizam na Zapadu, ljudi ne vole siromašne koji uzimaju socijalnu pomoć jer “žive na račun drugih bez rada”, evo par informacija o bogatstvu onih koji takođe uzimaju novac bez rada u kapitalizmu – Kraljevi i njihove porodice – ali gle čuda, nikom to ne smeta, mediji glorifikuju kraljevsku porodicu u Danskoj i u drugim zemljama.
Najbogatiji kralj živi u jednoj od najmanjih država na svetu, poznatoj po poreskim olakšicama za firme – Lihtenštajnu. Bogatstvo Hansa Adama procenjuje se na tri milijarde evra, a njegova rezidencija se nalazi u glavnom gradu, Vaduzu.
Na drugom mestu po bogatstvu je britanska kraljica Elizabeta Druga. Njeno bogatstvo se procenjuje na 1,8 milijardi evra.
Španski kralj Huan Karlos raspolaže bogatstvom 1,7 milijardi evra a vojvoda od Luksemburga Henri „težak“ je 1,2 milijarde evra.
Milioneri su takođe i švedski kralj Karl Gustav sa bogatstvom od 793 miliona evra. Odmah iza njega je princ Albert od Monaka sa imovinom od oko 775 miliona evra, a zatim sledi holandska kraljica Beatrisa (217 miliona evra), danska vladarka Margaret (146 miliona) i norveški kralj Harold (141 miliona evra)…
